Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti nasilju beznađu? O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka zajednice društvenih iskliznuća pa čak i iz porodice. Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate ali na marginu sklonjene tragedije sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece dajući glas devojčici koja postaje glasnogovornik onih nemoćnih poniženih nevidljivih čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede. Majstorstvom jezika stilskom kompleksnošću i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija pada i uzdizanja nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavaju a glas „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu dijalogu svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima… Ponekad u životu nemate gde da se sklonite osim u senku sopstvenih trepavica. Svi vam nanose zlo. Iako je to bilo tako kako su šuma drveće vode ptice i nebo bili lepi. Ako me upitate „Po tebi koji je deo života najlepši?” rekla bih „Svi delovi.” Ja gajim nadu da ću biti srećna. Progonjene srne do poslednjeg trenutka žele ustati sa svojim ranjenim telima pobeći i spasiti se iz lovčevih ruku. One to i rade. Bez obzira koliko im rane bile smrtonosne i duboke. Ustaju i beže s mesta gde su pale nakon što su pogođene. Začudićete se otporu koje ove životinje pružaju naspram smrti životinje koje prolivaju suze kada shvate da će umreti. U ovom životu koji živim nije mi ostalo života čak ni koliko senke mojih trepavica. Razmišljala sam o ovome a onda sam se vratila i učinila onu lošu stvar. Ubila sam svoju majku.