Isidora Sekulić je bila veliki moralista u najplemenitijem smislu reči. Njeno insistiranje na moralnosti likova kao i na moralnosti samog sižea nekog dela bilo je ugrađeno u ono što književnu kritiku čini književnošću – misaonost i impresiju autora. Lepota njenog iskaza danas tako retka u našoj savremenoj književnoj kritici privlači i današnjeg čitaoca da čita prikaze knjiga koje su odavno prisutne samo u književnoj istoriji i to često na njenoj margini. Njena književna kritika sama je po sebi književni tekst i to je ono što će joj obezbediti čitaoce i u budućnosti. Ona je filter kroz koji Isidora Sekulić želi da obogati intelekt i emociju svojih čitalaca a kroz njih i kulturu srpskog naroda.