U vremenu u kome približavanje čitaocima sve češće podrazumeva udaljavanje od književnosti Kristofer Houp uspeva da napiše roman koji poseduje egzistancijalnu dubinu prave velike literature i privlačnu snagu vrhunskog trilera.

„Nekad sam se zvao Vinston“ kaže u prvoj rečenici glavni junak romana „bivši“ čovek koji je olako poverovao da prošlost pripada isključivo prošlosti. Sadašnjost će ga međutim lišiti te iluzije i prinuditi da još jednom prođe kroz mračni lavirint zanosa i otrežnjenja ljubavi i mržnje života i smrti. Kroz taj lavirint čiji su zidovi sagrađeni u obličju bezimene ali prepoznatljive totalitarne države (bezimene zbog toga što totalitarne države neizbežno pate od krize identiteta a prepoznatljive zbog toga što sve cinično liče jedna na drugu) Čarlija Krokera vodi utvara Džoa Endžela njegovog druga iz detinjstva. Utvara ili anđeo anđeo čuvar ili anđeo uništenja pitanja su na koja Kroker ne ume da odgovori i ta zapitanost pretvara njegovu priču u povest o lovu na anđele. A njih anđele nije moguće snimiti fotoaparatom; ubijati ih mecima znatno je jednostavnije.