Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u Parizu aktivistički kružok na Sorboni spaja Žorža studenta istorije i zaljubljenika u pozorište i Sema grčkog Jevrejina i jednog od glavnih aktera okupacije Politehničke akademije u Atini. Sem u Žoržu prepoznaje mladog i naivnog sebe: nošenog idealima srčanog crno-belih pogleda na svet i nakon decenije burnog prijateljstva na samrti zahteva od Žorža da ispuni njegovu poslednju želju. Terminalna bolest sprečila ga je da u zaraćenom Bejrutu postavi Anujevu verziju Antigone sa glumačkom ekipom sačinjenom od svih etničkih grupa koje učestvuju u konfliktima te moli prijatelja da on postavi predstavu. Teška srca s dubokom sumnjom u naivnu premisu da umetnost može da donese mir Žorž napušta svoju ženu i saborca Oror i njihovu malenu ćerku Luiz i odlazi u Liban.

Po prvi put suočena s realnošću pravog rata Žoržova zapaljiva retorika utihnjuje i otvara prostor za nedoumice ispitivanje sveta i sebe u njemu. Reči poput sloboda žrtva ili osveta koje su nekada bile samo romantičarski slogani na plakatima olako izgovarane po francuskim amfiteatrima odjednom postaju isključive i opipljive. Žorž nas uvlači duboko u srce dvostruke antičke tragedije smeštene u savremeni kontekst one na pozornici i one na frontu. Kroz te dve prizme postavlja nam pitanja koja se ponavljaju od Sofokla preko Brehta do samog autora Šalandona: Kada mimezis govori istinu celovitiju od same realnosti a pred kojim izborima reči prestaju da postoje?