Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu bavi uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja.



Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi usredsređenih ili na ogoljeni vulgarni realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja pozicije pripovedača i proširenje samosvesti teksta Kajtez identitet svoje proze tra`i u prostorima tzv. ²jezičkog narcizma².



Insistirajući na intonativnom u tekstu za šta je fabula tek fasada dakle na zvukovima i značenjima jezika koji je ustvari glavni junak pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju zahteva da se tekst ogleda sam u sebi.



Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog on u ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren u samu ravan saopštavanja izmešten iz događajnosti.