Jozo Oba se nikada nije osećao kao čovek.



Pripadnost ljudskom rodu oduvek mu se činila neostvarivom ali nužnom za opstanak. Poput kameleona on je razvio raznovrsne mehanizme mimikrije kako bi koliko je moguće nalikovao onome što društvo očekuje od jedinke. Međutim suštinski ne shvatajući šta to uopšte znači biti čovek Oba je nastavio da tone prema egzistencijalnom dnu ili ako vam se tako više sviđa dosezao je neslućene vrhunce autodestruktivnosti i destruktivnosti.

Jozo Oba se nikada nije osećao kao čovek.



Pripadnost ljudskom rodu oduvek mu se činila neostvarivom ali nužnom za opstanak. Poput kameleona on je razvio raznovrsne mehanizme mimikrije kako bi koliko je moguće nalikovao onome što društvo očekuje od jedinke. Međutim suštinski ne shvatajući šta to uopšte znači biti čovek Oba je nastavio da tone prema egzistencijalnom dnu ili ako vam se tako više sviđa dosezao je neslućene vrhunce autodestruktivnosti i destruktivnosti.



U svom maniru Đunđi Ito je adaptirao klasični japanski roman pisca Osamua Dazaja. Dazaj je u tom u velikoj meri autobiografskom romanu ubedljivo dočarao sav besmisao života glavnog lika Jozoa Obe. Pod perom Đunđija Itoa pak Obine patnje se umnogostručuju a užas postaje opipljiviji i nepodnošljiviji. Da li je moguće poistovetiti se sa takvim „junakom”? Možemo li imati saosećanja za njegovu sudbinu?