Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu samim tim nužno fragmentarizovanu ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost u njene svetle i sumračne epizode da bi se otuda uvek iznova vraćala i obremenjena stečenim iskustvom suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva. Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju najpre onu najužu vizantološku a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu da bi se potom okrenuo društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.



Gojko Božović