Kaspar Turel fotograf i skitnica vraća se u svoj rodni kraj nakon godinu dana odsustva i u mračnoj kućici za čamce priča naglas da bi – kako sam tvrdi – rasterao kune. Ipak Turelov monolog nije obična ispovest već odbrana od glasina koje u tom mestu kolaju o njemu. Trudeći se da dokaže svoju nevinost i da uveri čitaoca kako je on žrtva spleta okolnosti ili loših namera junak romana se do detalja priseća svih pojedinosti prethodnog boravka u Jamersu. Međutim taj monolog prekida polifonija glasova ostavljajući čitaocu da proceni koliko istine ima u Turelovoj verziji događaja a koliko u kolažnim pričama koje potiču od radnika obližnje cementare prodavačica kafedžija kontese Bet i pritupog Mona koji opsesivno skuplja puževe.

„Zar ne bi li trebalo ovaj roman jednostavno da čitamo kao kriminalističku priču? Svakako to je jedan od najsmelijih poduhvata savremenog pripovedanja u posleratnoj književnosti na nemačkom jeziku. Svakako zaslužuje pomno promatranje svih njegovih umetničkih postupaka. Svakako sadrži nelagodnu analizu švajcarskog držanja prema vlastitoj krivici i zlobi. Svakako odlikuje ga neuporediva snaga poetske kompaktnosti. Ali hteli to ili ne najkasnije nakon sedam strana vidimo sebe u ulozi detektiva. Nakon sedam strana izvesno je: ovde neko laže i nešto taji. Sada ne možemo drugačije nego da na svakoj stranici tražimo skrivene istine. Fizički osećamo laži i primećujemo da postajemo sve opsednutiji željom da saznamo šta se stvarno desilo.”

Iz pogovora Petera fon Mata