Sasvim je drugačije kad pišete prepušteni fizičkoj i mentalnoj izolaciji čekate objavljivanje knjige njenu distribuciju izlazak kritika i na kraju reakcije nekih čitalaca – sve to može da potraje mesecima čak i godinama – i kad pišete blog na Tviteru ili Fejsbuku za milion pratilaca koji onog trenutka kad udarimo tačku na kraju rečenice kucaju i šalju svoje reakcije kritike ili pohvale iznoseći tako i svoja mišljenja. Monolog prerasta u stalni dijalog. Saznanje da će našu rečenicu koja mora biti kratka veliki broj pratilaca pročitati istog trenutka kad je napišemo u nama izaziva ushićenje koje rečima pripisuje vitalne vibracije. Nikad mi ne bi palo na pamet da krenem u avanturu o kojoj svedoči ova knjiga da me sin Adan nije na to nagovorio. Rekao mi je: „Književnost narcisoidnih samotnjaka tavori u mauzoleju XX veka. Današnja se književnost a naročito poezija rađa u tesnoj saradnji pisca s njegovim čitaocima: zajedno oni stvaraju delo. Stupaju u vezu s tobom prate te odgovaraju ti ali ako im kažeš nešto što nisu želeli da čuju skratiće ti jezik jednim unfollow napustiće te. Svakodnevno moraš da ih pridobijaš iznenađuješ ubeđuješ ljuljuškaš miluješ. Kao brod na kojem oni putuju moraš da napreduješ po mračnom moru nesvesnog da bi stigao do Svesti.”



Kad sam se prozvao „@alejodorowsky” da bih se oglasio na Tviteru pod geslom „Poetska re-evolucija napred Svest!” za razliku od onih koji taj medij koriste da bi govorili o sebi obećao sam da ću stupiti u prostor bezličnog i govoriti samo o temama lišenim preteranog samoposmatranja zastupljenog u tolikim tvitovima. Iako nimalo lak zadatak se pretvorio u igru koja oplemenjuje: svaka misao ma koliko važna i složena bila morala je biti sažeta u rečenicu od 140 znakova (može i manje ali nikako više). Rečenice sam zbog njihove neumoljive bezličnosti nazvao metaforizmima.