Knjiga je sačinjena od niza kratkih teorijskih sekvenci. Svaki od tih fragmenata adresira specifično pitanje koje nam postavlja arhitektonska stvarnost. Sekvencijalna struktura knjige poziva na njeno nelinearno čitanje pri čemu svaki od ovih teorijskih isečaka s namerom ne prati logiku „početka“ i „kraja“ jedne narativne strukture. Pored pojma sekvence podjednako važan pojam kroz koji autorka gradi metod strukturisanja knjige jeste figura. Ako je sekvenca deo narativnog niza figura je deo prostornog kontinuuma. Ona je takođe fragmentarna nedorečena ali na sasvim drugačiji način. Figura se ne može razložiti ili iscrpiti u jeziku zbog toga što pripada kategoriji čulnog pružajući iskustvo neposrednosti koje se ne može rekonstruisati posredstvom sekvencijalne logike opisivanja ili naracije. Ako je sekvenca nedovoljno konceptualna usled toga što ostaje objektivno nedovršena figura je nekonceptualna zbog toga što njena objektivnost ne počiva na principima logike. Taj dvostruki nedostatak konceptualnog – u figuri i sekvenci – usvojen je kao osnovni motiv knjige. Iz te pozicije fragmentarni tekstovi o pojedinačnim temama ne nastoje da definišu koncepte već da pronađu kritičnu tačku njihovog nastajanja u obrisima uzdržavajući se od literarnog izlaganja.