Bauhaus prakse utemeljene su u konceptu obrazovanja jednog novog čoveka koji će svojim sveobuhvatnim stvaralaštvom da oblikuje (Gestaltung) ne samo umetnost i kulturu nego i život u celini kao dinamični organizam koji se sastoji od dva elementa – čoveka i prostora u kome čovek postoji. Kao ono što je stvarano na ovom jedinstvenom konceptualnom temelju prakse izvođačkih umetnosti predstavljale su manifestacije pojedinačnih umetničkih poetika ali su istovremeno bile primenjene odnosno svojim poetičkim i estetičkim karakteristikama integrisane u osnovni cilj rada Bauhausa.



Ova studija ima za cilj da predstavi rezultate traganja za različitim oblicima izvođačkih umetnosti u okvirima Bauhausa da ove prakse opiše te da ukaže na način njihove primenjenosti u kontekstu realizovanja koncepta Geštaltunga života.