DA LI DELA ONIH OD RANIJE PADAJU NA ONE KOJI DOLAZE POSLE?



Viola Rimljanka preseljena u Palermo što po sopstvenom izboru što igrom slučaja televizijska je novinarka „TV lice”. Ima poremećaj percepcije (ili kako ona više voli da kaže „osobenost”) sinesteziju: svaka stvar svako mesto svaka osoba koju pogleda za nju je povezana s muzikom a muzika je povezana s bojom; ipak neke stvari nemaju muziku pa samim tim ni boju i „bolje je kloniti ih se”. Sinesteziju prati ozbiljnije degenerativno oboljenje - „probušeni neuroni” - koje je ne onesposobljava ali određuje njen način kretanja i pristup životu.



Usred talasa juga zadavljena je Romina dvadesetogodišnjakinja iz dobre porodice. Odmah je osumnjičen Zefir popularni pevač.



Viola luta svim mestima uključenim u zločin vodi svoj život bogat događajima i istražuje po kućama danima svih tipova ljudi. Santo bivši glavni urednik okoreli ćutolog povezuje je sa svojim prijateljem policajcem koga ona zove Zelig jer menja boje a koji izgleda koristi njenu intuiciju njene vizije njenu sposobnost da iskoristi priliku. Istraga postaje neobična priča u prvom licu koja nije ni tok svesti a ni opis; to je zabeleška emocija događaja i dalekih slučajnosti pomešanih s njenim trenutnim razmišljanjima o sebi o gradu o činjenicama i osobama prožeta duhovitošću ironijom sarkazmom sažaljenjem cinizmom osećanjima koja su usmerena ka jednom cilju da se od fragmenata realnosti sklopi stvarnost. Knjiga Boja straha ispituje ali ne iscrpljuje temu nevinosti i krivice. Iza krimi priče ukazuje se pravo srce romana: dirljivi portret skoro kao dnevnik žene koja oseća da se u njoj „širi mrak” da je ona „ta drugačija” i zato živi punim plućima s tugom i radošću melanholijom i entuzijazmom bolom i uživanjem. Palermo je osim što je kao mesto „grad oksimoron” simbol upravo tih kontradiktornosti: njegovi mirisi njegova saosećajnost i žestina s jedne strane a s druge onaj Palermo koji je razočaran i „licemerniji i ravnodušniji nego ranije”. Ali Viola je ta koju ne možete da ne volite.