Svako hrišćansko izlaganje mora biti slično izlaganju lekara kraj kreveta bolesnika: ako ga samo lekar i razume ipak nikada ne smemo zaboraviti da se izlaže kraj kreveta bolesnika. Ta hrišćanska prisnost prema životu (u suprotnosti prema naučnoj otuđenosti od života) ili ta etička strana hrišćanstva upravo je pouka; i takvo izlaganje ma koliko uostalom bilo strogo potpuno je različito kvalitativno različito od naučnosti koja je „ravnodušna” i čiji je takozvani uzvišeni heroizam za hrišćanina toliko daleko od toga da bude heroizam da on hrišćanski rečeno predstavlja vrstu nečovečne radoznalosti. Usuditi se da budemo potpuno vlastito ja da budemo pojedinac ne takav ili onakav nego ovaj određeni pojedinac neposredno pred samim Bogom sâm u ovom užasnom naporu i ovoj ogromnoj odgovornosti jeste hrišćanski heroizam koji istina prilično retko srećemo; ali nije hrišćanski heroizam da se čovek pravi budala kao čist čovek ili da se igra divljenja pred svetskom istorijom. Sve hrišćansko saznanje ma koliko njegov oblik bio strog mora biti ispunjeno brigom i ta zabrinutost upravo je pouka. Zabrinutost je pravi odnos prema životu prema stvarnosti ličnosti i tako za hrišćanina savršena ozbiljnost; hladna ravnodušnost ravnodušnog znanja ni u kom slučaju za hrišćanina nije više ozbiljnost ona je šala i sujeta...