Pričanje Mire Popović jedna je velika prijatna varka.



Jednostavnost ponuđenog jezika normalnost karaktera skladnost narativnog toka… sve su to elementi koji čitaoca navode na izvesnu lakoću prihvatanja ponuđenog. Ali onda odjednom iz žbunja naracije počinju da iskaču začudne rečenice strašni pasusi krojeni u šreh vrcave konstrukcije pa čak i zapleti.



Sledeći nivo ove pričalačke igrice vodi vas iz običnosti u neobičnost iz normalnosti u pomerenost. Iščašenost postupaka i bekstvo iz prosečnosti ipak ne nadvladavaju suštinu ideje ove knjige: intimu dvoje ljudi njihovu preispitujuću ljubav – jer o njoj je reč! – ironiju i višeznačnost poruka. A tamo gde se učini da je uz svu mnogostrukost značenja priča ostala najotvorenija stoji suvereno autorkino kontrolisanje praznine. Najubedljivija realnost iznenada postaje izmaštanost. Oni što su čvrsto stajali na zemlji postaju nepostojeći a neverovatni se ispostavljaju mogućnim. Pitanje Koje je čovekovo pravo lice? kao da dolazi iz filozofije Dalekog istoka a zapravo stiže iz autorkinog sna i jave.



Buđenje je puno introspekcije preispitivanja – jednako i iz ženskog i iz muškog ugla a iznad svega – puno je lepote življenja u skromnosti. Da i uz nešto bizarnosti ironije i sasvim malo fantazije. Dobar recept. Ovaj narativni desert mogao bi se zvati Težina lakoće. Ili još bolje Lakoća težine. - Vlladislav Bajac