Ovo je priča o umetničkim ozarenjima ali i životnim usudima. Umetnost je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima oni dopuštaju snovima da ih vode verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet.



Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu glavni junak ove priče Joca Savić – srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima – podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničene ljudske mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja.