Džojsovo remek-delo Dablinci čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga Džojs opisuje kao centar paralize fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz Dablinaca pojavljuju se u manjim ulogama i u romanu Uliks a po poslednjoj i najpoznatijoj priči „Mrtvi“ Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.



O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko Dablinaca. Bila je odbačena od 40 izdavača njen slog je triput rasturan a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine voznih i brodskih troškova jer sam se dopisivao sa 110 novina 7 advokata 3 udruženja 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“



Ovo izdanje Dablinaca rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo londonsko izdanje iz 1914 koje je za razliku od kasnijih poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.