Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada tako kako ga opisuje teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova knjiga složenih u metalnu policu fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata izgledala je normalno ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca. (Ali Ruis-Tagl nije bio student.) Najzad nije bilo ničega iole atipičnog ako ne računamo buku koja je ako hoćete lako mogla da dopire i iz susednog stana. Dok je Ruis-Tagl govorio navodno nije želeo da Bibijano ode; sudeći po Bibijanovim rečima pričao je upravo da bi ga zadržao. Taj utisak lišen iole pouzdanije podloge doprineo je da nervoza mog prijatelja po njemu samom sudeći postane nepodnošljiva. Najzanimljivije je što je Ruis-Tagl izgledao kao da zapravo uživa: mogavši da uvidi da je Bibijano sve bleđi i uznojeniji nastavio je da priča (pretpostavljam o Bergmanu) osmehujući se. Stan je i dalje bio uokviren tišinom...



„Najuticajniji i najobožavaniji romansijer svoje generacije na španskom govornom području.“



– Suzan Zontag



„Najbleštavija zvezda trenutne latinoameričke panorame.“



– El Pais



„Daleka zvezda jeste najoriginalniji roman Roberta Bolanja.“



– Igor Marojević