“Imam rekao je kada smo se osamili u mojoj sobi dve vesti jedna je dobra a druga loša. Dobra je bila da su nas izbacili s univerziteta. Loša je bila da su skoro svi naši prijatelji. Rekao sam mu da su verovatno privedeni ili kao sestre Garmendija otišli u kuću na selu. Ne rekao je Bibijano i bliznakinje su nestale. Kad je rekao “bliznakinje” glas mu je zadrhtao. Ono što je usledilo teško je objasniti (iako je sve u ovoj priči teško objasniti) Bibijano se navalio na moja ramena(doslovno) dok sam sedeo pored nogu kreveta i neutešno počeo da plače na mojim grudima. U prvi mah sam pomislio da je pretrpeo neki napad udar. Kasnije sam shvatio kako bez ikakve sumnje nikada više nećemo videti sestre Garmendija…”