Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu obolelom od Parkinsonove bolesti junak romana dobija priliku za još jedan poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati.

Iz žrtve Rezolucije Informbiroa kako ga je sin oduvek zamišljao otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata što baca novo svetlo i na dotadašnji život njihove porodice.

David Albahari se u ovom romanu možda i najintimnijem još od Mamca i Cinka bespoštedno obračunava sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima da li se bolest i sreća mogu zaslužiti i mogu li zločini da se ponište ili da zastare.