Vrednost Demostenovih beseda osim savršenstva njihove forme i tehnike zasniva se još naročito i na njihovom visokom moralnom duhu na plemenitim osećanjima koja obuzimaju oratora. Stalno čuvanje unutrašnjeg dostojanstva a ne trka za spoljašnjim uspehom — to je načelo celokupnog Demostenovog rada. Smatram da vernost ovom načelu treba da nadjača ona prebacivanja koja su se činila a i sada čine Demostenu zbog mana i slabosti koje je imao kao i svaki čovek. Da ne govorimo o tome da su ta prebacivanja činili Demostenovi politički protivnici iz zavisti ili mržnje prema njemu — mnogo štošta u njima mora biti objašnjeno i drugim motivima. Prekor zbog kukavičkog držanja u toku Heronejske bitke (između ostalog Demostenov protivnik orator Dinarh otišao je dotle da je tvrdio kako je tobože jedini Demosten pobegao) mogao bi se oceniti kako treba kad bismo znali pod kakvim je okolnostima on bacio svoj štit. Ne svedoči li gruba neosetljivost koju Eshin prebacuje Demostenu zbog njegovog kršenja porodičnih tradicija o visokorazvijenom patriotizmu pred kojim odstupaju u pozadinu lične neprijatnosti? Što se tiče Demostenove nepodmitljivosti tu u njegovu korist svedoči njegov ogorčeni neprijatelj Filip koji je navodno jednom kad su njegovi savetnici kudili atinske državnike uzviknuo: „Demosten je imao pravo da govori potpuno slobodno; od svih helenskih demagoga samo njegovo ime ne stoji u mojoj knjizi rashoda”.