„Švabica“ je jedna od najpotresnijih i najintimnijih pripovedaka Laze K. Lazarevića utemeljivača srpske psihološke proze. Iako je pripovetka nastala u vreme piščevog boravka u Berlinu i jako nosi autobiografske nagoveštaje Lazarević je nije objavio za života. Prvi put je ugledala svetlost dana 1898. godine sedam godina nakon njegove smrti.

U središtu priče je Miša Maričić mladi Srbin na studijama medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u Anu Gutjar devojku iz pansiona u kom živi. Kroz njihovu nežnu ali osuđenu ljubav Lazarević maestralno prikazuje sudar dve kulture dva sveta i dva unutrašnja glasa: jednog koji stremi individualnoj sreći i drugog koji ostaje verno vezan za tradiciju dom i roditeljski sud.

Strah od reakcije porodice osećaj društvene i nacionalne razapetosti kao i bol zbog nemogućnosti da ljubav preživi u svetu ograničenja čine „Švabicu“ ne samo intimnom ljubavnom dramom već i svedočanstvom vremena. Pripovetka osvetljava muke srpskih intelektualaca 19. veka razapetih između evropskih ideala i nacionalnih korena između lične želje i osećaja duga.

„Švabica“ ostaje jedno od najnežnijih najbolnijih i najzrelijih dela srpske realističke proze a njena vrednost leži upravo u tihoj ali dubokoj psihologiji likova i u Lazarevićevom nenametljivom a snažnom osvetljavanju čovekove unutrašnje drame.