Nastavljamo gde smo stali: u novoj stvarnosti novi Dilan Dog proživeće iskustva koja su nam poznata od ranije – ne bi li postao Dilan kakvog znamo i volimo. On toga naravno nije svestan ali čitaoci jesu; bez obzira na razlike među svetovima neke stvari (i ljudi) hrle ka istim ishodištima premda drugačijim putanjama. Budući da čitamo šestodelni ciklus koji ucelo potpisuje scenarista Rekioni zanimljivo je (a i neizbežno) povući paralelu s ranijim rimejkom kultne prve epizode serijala budući da ga je napisao upravo on. „Nova zora živih mrtvaca” (u 13. broju naše Biblioteke Obojeni program) ispripovedana je iz perspektive… pa jedne kutije. Dilanove kutije za klarinet. Jer da u njoj nije bila skrivena bomba naš junak ne bi preživeo svoj prvi veliki slučaj. Taj klasični deus ex machina pristup ostao je prilično upamćen naročito zato što po mnogo čemu predstavlja ispadanje iz lika: neko ko najčešće ne ponese sa sobom čak ni pištolj (jer ga zaboravi u drugom sakou) na početku serijala bio je toliko proračunat i oprezan da u Anded ponese bombu. U kutiji. Za klarinet! Taj štrčeći detalj poslužio je RRobeu kao inspiracija: „Možda sam bila instrument sudbine stvoren s jednim jedinim ciljem:



da se spase život Dilana Doga” misli kutija pred kraj te kratke priče. Ne objašnjava se ni otkud joj moć da misli ni otkud moć da misli nakon što je više fizički nema ali trik je jasan: na meta-nivou ono što se tu naziva sudbinom zapravo je Scenarista. Na nivou radnje međutim saznajemo da je niko drugi do Ksabaras dao taj predmet Hamlinu vlasniku Safare objasnivši da će jednoga dana njegov sin doći da je kupi.