Putovati ne znači razmišljati već videti stvari uzastopno sa životom shvaćenim u razmerama prostora. Jednoličnost pejzaža koji se sporo odmotava umirujenaše brige puni nas lakoćom i mirom koje grozničavi putnik nikada ne može spoznati na svojim izletima u punoj brzini. Uz nepožurivani korak konja ošamućenih od vreline i najmanji događaji putovanja zadržavaju svoju iznenađujuću lepotu. Ovo nisu uznemiravajuća iskušenja već pre smirena i snažna stanja gde um caruje koja su nekada pripadala svim ljudskim rasama i još uvek su očuvana u krvi nomada.