Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način ne štedeći sebe izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka što i te kako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude uvrede koje su naneli drugima da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti međutim ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta i sebe u tom svetu.



Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom sa zlom u sebi sa strastima i slabostima.



(Iz predgovora)