Aleksandar Tišma u knjizi Dnevnik: 1942-2001 (treći tom) ni jednog trena ne štedeći sebe iznosi sve svoje unutrašnje borbe i mrakove razotkrivajući svoje slabosti i nemoći. On to ne čini iz puke želje da zaprepasti i prikaže sebe kao još jednog od negativnih junaka već iskreno do kraja sa potrebom da dođe do same srži svoga bića.



Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način ne štedeći sebe izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka što i te kako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude uvrede koje su naneli drugima da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti međutim ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta i sebe u tom svetu.



Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom sa zlom u sebi sa strastima i slabostima.



(Iz predgovora)