Od svoje 13. pa do 87 godine svoje smrti pripovedač ove knjige je vodio dnevnik o svom telu. Njegova pripovest počinje na međi mašte i stvarnosti kao košmarni strah dečaka kojeg tokom igre u izviđačkom kampu drugovi vezuju za drvo i ostavljaju na milost i nemilost koloniji mrava. Dnevnik koji on potom počinje da vodi održava svesnu pažnju na telu u svim njegovim aspektima gotovo 74 godine. Jedinstvenost te situacije otkriva nam na način ponekad smešan a ponekad dirljiv da telo pati i voli kroz sva naša „osećanja” da je ono strano i čudno u svojoj autonomiji postojanja a istovremeno blisko i poznato.



13 godina 1 mesec 8 dana Sreda 18. novembar 1936.



Želim da pišem dnevnik o svom telu i zato što svi pišu o nečem drugom.



50 godina 3 meseca Četvrtak 10. januar 1974.



Kad bi trebalo da ovaj dnevnik objavim namenio bih ga najpre ženama. Zauzvrat bih voleo da pročitam dnevnik koji bi žena vodila o svom telu. Da bih razotkrio deo tajne. U čemu se sastoji tajna? U tome što na primer muškarci uopšte ne znaju kako žene doživljavaju oblik i težinu svojih grudi kao što ni žene ne znaju ništa o tome kako muškarci doživljavaju veličinu svog organa.



86 godina 9 meseci 16 dana Ponedeljak 26. jul 2010.



Do samoga smo kraja dete sopstvenog tela. Zbunjeno dete.

– Danijel Penak Dnevnik jednog tela

„Ovo je pripovest o samom ljudskom tkanju o onom što poznaje hiljade malih smrti i hiljade uskrsnuća – onome što čini život.” – Figaro

„Dnevnik jednog tela je roman bez tabua ali nipošto nije besraman – on maestralno govori o telu.” – Culturebox