„Rak to je dobra početna reč“ – uvodi Peter Esterhazi čitaoca na prvoj stranici svog dnevnika u novi život. I potom u tišini koju je ova rečenica stvorila počinje da priča: taj glas nam je i poznat i nije poznat taj glas koji do nas dopire čas iz nemerljivih daljina čas iz neposredne blizine poigrava se istražuje njuška čita upućuje molitve Svevišnjem i ponekad skoro da i peva onom drugom stvoru koji se u njemu gnezdi. Potom se smrači i bezvoljno ćuti. Danima. Šta se može učiniti ako se telo koje je do tada u potpunosti bilo u službi stvaranja najednom okrene protiv pisanja? Kako beleži dane pisac čije je svako delo sazdano na neraspletivosti života i poezije? Šta se dešava s „ontološkom vedrinom“ kad smrtna bolest postaje svakodnevna praksa? Da li se rak gušterače može napisati kao ljubav?