Knjiga intimističke proze Miroslava Jelića po mnogo čemu je retka u nas jer već u početku otkriva jedinstven metod samoposmatranja. Ona ne luta obilaznicama ne gubi vreme svoje i čitaočevo već žuri da saopšti suštinu ličnog doživljaja glavnog predmeta piščeve pažnje: povratka vremenu ljubavi oživljavanja senki uspomena. Ovo klasično mesto književnosti potiče od homerskog nostos-a od Odiseja koji se neprestano vraća kući sve više otkrivajući prevaru bogova. Njemu dakle nije pisano da se skrasi već da gotovo u beskraj produžava lutanje bez svrhe i smisla. Od žene do žene ispunjava se njegova kob traženje se nikada ne završava izbledele senke ponovo se ukazuju na obzorju i odlažu ponovni susret sa domajom kojoj stremi svaki njegov korak. Orfičko čovečanstvo nije moglo bolje da simbolički izrazi proces individuacije: povratak izgubljenom Raju konačna je instanca svih naših skrivenih a opsesivnih želja u drugom delu života; tajna naše duše ponovo se tu otkriva nostos je ponovljen po jednakom prastarom obrascu.