Platonova Država (Πολιτεία Politeia oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije kamen temeljac savremene politikologije ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju ne govori o već postojećoj državi već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti.



Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države:



Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika).



U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim.



Treći stalež čine radnici seljaci trgovci i robovi.



Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji oligarhiji demokratiji tiraniji.



Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu reklo bi se prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi.