Postoje različiti načini na koje se može posmatrati ostvareno delo istaknutih pojedinaca. Svako od njih se može proučiti u svetlu vlastitog individualnog razvoja istorijskih uticaja kojima je bio izložen ili neopipljivih kolektivnih uticajua izraženih rečju Zeitgeist. Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete – naročito na alhemiju – koji su kompenzirali Zeitgeist ili su ponikli u njemu i na stvaralački duh koji je uveo pionirska tumačenja u raznolike oblasti kao što su medcina psihoanaliza orijentalne studije likovna umetnost i književnost. Eseji o Paracelzusu Frojdu sinologu Rihardu Vilhelmu Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme; preostala dva eseja razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika. Izvor naučne I umetničke kreativnosti u arhetipskim strukturama a naročito u dinamici “arhetipa duha” formiraju suštinski kontrapunkt temi koju predstavlja ova zbirka ogleda. Jung je veliki ne zato što je lucidan genijalan što mu ne promiče dozlaboga ništa značajno nego možda najviše zato što je anticipirao ovo naše duhovno stanje danas mnoga naša duhovna interesovanja danas – a ovo važi i za budućnost. Tu je onda na primer zanimljivo sledeće: ako je srednjoveekovni fantasta lekar i alhemičar Paracelzus najavio hemiju kao nauku i psihosomatske osnove mnogih bolesti da li je u pravu i u vezi sa vlastitim fantastičnim teorijama recimo onom o astralnom poreklu karakteru suštini naših bića pa prema tome i bolesti? Frojda Jung stavlja na skener: šta je u Frojdovom delu veliko i gde su ograničenja i slabosti. A Pikaso? Ako svaki umetnik zaranja u kolektivno nesvesno – onda je Pikasov arlekin junak Hada Nekija onda je plavo kod Pikasa Tuat-plavo egipatskih grobnica i mastaba…