Elektra je nastala 1968 u drugoj godini BITEF-a kada je Beograd bio neprikosnoveno svetsko pozorišno središte. Ona se može smatrati nekom vrstom Kišovog hommage-a umetnosti koja je tih godina sabirala u sebi kao u kakvoj žiži velik deo energije pobune u čijem se znaku završava šesta decenija. Što se tiče povoda da napiše Elektru (po Euripidu) i prirode posla o tome sâm Kiš govori u belešci “O Elektri” predviđenoj za pozorišni program. Beleška upućuje čitaoca u osnovne prosedee onoga što Kiš naziva „slobodnim asociranjem nad jednim dramskim tekstom“. Ali tek bi poređenje s Euripidovom tragedijom pokazalo šta se sve krije pod ovom skromnom formulacijom „slobodno asociranje“ kakve su sve intervencije izvršene ne samo u psihologiji likova o čemu govori Kiš već i u onome što se može nazvati etosom tragedije: kod Kiša ljudska priroda (uprkos snazi mržnje) prolazi kroz iskušenje osvete s mnogo više kolebanja motivi mržnje mnogo su mutniji a sam čin osvete bez ikakve svetosti. „Nebeska mehanika“ ustupila je mesto ljudskom odveć ljudskom zato na kraju nema utehe sve je nepovratno i nepopravivo. Pouku ako je ima treba izvući iz Klitemnestrinih reči mada one nisu bile otrežnjujuće za Elektru pa ni za Oresta: „pred velikom činjenicom smrti / sva su ljudska dela varljiva i tašta / u reci vremena sve izgleda sitno: sve / osim života / Zato mi oprosti.“ I danas u ovom surovom vremenu osvete Kiš nam verovatno ništa drugo ne bi mogao poručiti.