Ivan V. Kirejevski (1806–1856) veoma je značajan ruski mislilac. Bavio se i čisto književnim radom a i tzv. filosofskom književnom kritikom ali je poznatiji kao jedan od utemeljivača slovenofilstva. Filosofski je međutim najzanimljivija njegova koncepcija celovitog uma utemeljena na svetootačkoj tradiciji vizantijskog Istoka ali istovremeno otvorena i za misaona postignuća Zapada. Filosofska misao Kirejevskog na izvestan je način imala programski karakter za onu rusku misao koja sebe razumeva kao samosvojnu specifično rusku i koja je posredstvom Solovjova u punom sjaju zablistala u ruskoj filosofskoj renesansi početkom XX veka. U ovoj knjizi sabrani su važniji filosofski spisi Kirejevskog. Posle boravka u Evropi i slušanja Hegelovih i Šelingovih predavanja Kirejevski piše članak „Devetnaesti vek“ (1832) u kojem je izrazio najviše razumevanja i naklonosti za Zapad. Posle ženidbe (1834) međutim sledi okretanje pravoslavlju („Istorija obraćenja Ivana Vasiljeviča“) i razvijanje ideja slovenofilstva („Odgovor A. S. Homjakovu“ 1839). Svoju filosofsku središnju koncepciju celovitog uma razvija u tekstu „O neophodnosti i mogućnosti novih načela za filosofiju“ (1856) koji je trebalo da posluži kao uvod u knjigu o toj temi. Iznenadna smrt od kolere sprečila ga je u toj zamisli: sačuvane su samo pripremne beleške za planiranu knjigu („Odlomci“ 1857).