Nikolaj Hartman (1882-1950) je rođen u Rigi u porodici baltičkih Nemaca. Rusku gimnaziju je pohađao u Petrogradu medicinu studirao u Dorpatu klasičnu filologiju u Petrogradu a filozofiju u Marburgu koji je tada bio centar Koenove novokantovske škole i privlačno mesto za mnoge strane studente. U početku je bio pod jakim uticajem novokantovske marburške škole da bi se kasnije našao pod uticajem racionalistickog subjektivizma Edmunda Huserla materijalne etike Maksa Šelera i teorije objekata Aleksijusa Majnonga. Ova promena perspektive naročito je vidljiva u njegovom različitom tumačenju odnosa između subjekta i predmeta saznanja: dok u delu Platonova logika bića (Platos Logik des Seins 1909) koje je napisao pod velikim uticajem neokantijanskih teza ističe prioritet saznanja nad bićem dotle u delu Osnovi metafizike saznanja (Grundziige einer Metapbjsik der Erkenntnis 1921) odlučno insistira na nezavisnosti predmeta u odnosu na subjekt. Hartmanova glavna zasluga je u tome što je učinio opštom upotrebu fenomenološke metode. Ovaj čuveni nemački filozof i estetičar jedan je od najznačajnijih teoretičara koji upotrebom fenomenološke metode dolazi do svojevrsne ontologije.



U svom bogatom i raznovrsnom radu Hartman je sa svoga stajališta obuhvatio problematiku svih područja filozofije pa se njegov poduhvat može shvatiti kao pokušaj stvaranja sistema što u naše vreme predstavlja jedinstven i neobičan pokušaj. Njegov „sistem” građen strpljivo i ustrajno dosledno i metodično koji nikada ne zapada u protivrečnosti obuhvata skoro sve filozofske discipline: u njemu se povezuju u jednu koherentnu celinu ontologija i filozofija prirode logika i teorija saznanja etika i estetika. Pri tom naravno realistička ontologija ima ulogu temeljne filozofske discipline i služi kao osnova čitavog „sistema”.