Ovo delo savremenog francuskog filozofa Mišela Onfrea koje ima podnaslov Filozofija ukusa predstavlja jedinstvenu zavodljivu i fantastičnu studiju o uživanju u hrani i piću uzdižući to uživanje do ritualnog umetničkog i filozofskog. Ono govori o slavnim uživaocima i još slavnijim kulinarima. U briljantnom Epilogu ovoj knjizi Onfre brani hedonizam govoreći o „hedonističkom anđelu“: „Hedonistički anđeo ima mnoge pretke u istoriji ljudske misli: od Antistena do Markuzea od razvratnih gnostika do učenih libertera od braće i sestara Slobodnog duha do La Metrija Furijea i još nekolicine čiji sam rodoslov naveo na drugom mestu. Ali Niče je bio onaj koji mi je još od svoje prve knjige davao najviše povoda za razmišljanje. Ne zato što bi bio hedonista – naprotiv: celina njegovog dela navodi nas upravo na suprotan zaključak; u hedonizmu je video samo iscrpljenost simptom dekadencije i bolesne malodušnosti – već zato što je napisao Veselu nauku knjigu koja zauzima izuzetno mesto u istoriji ljudske misli jer po prvi put glasno i neuvijeno tvrdi da filozofija prevashodno zavisi od „fizičke konstitucije“ od tela i ploti krvi i limfe. Nema filozofije bez filozofa i nema filozofa bez tela: žgoljavog ili gorostasnog nejakog ili solarnog otvorenog ka životu ili okrenutog smrti. Telo prošarano munjama i izbrazdano strujanjima vulkansko telo koje kipti od energije telo koje sagoreva i plamti ushićeno i strastveno; ili pak telo koga su smrt i zlopamćenje već ugljenisali telo prekriveno šljakom i muljem uronjeno u blato gde se u mukama raspada. Iz ovih dvaju tela proishode odgovarajuće filozofije: hedonistički anđeo je podoban onom prvom dok su asketska tela saobražena drugom.“