Genis je onako šarmantno mudar i duhovit hteo to ili ne preko jednako izvrsnog prevoda postao i srpski autor. O metafizičnosti njegove široke recepcije među čitalaštvom u Srbiji da i ne govorimo. Čak i da ništa ne znamo o reakcijama na njegovu proznu esejistiku u Rusiji SAD-u ili gde drugde sasvim je jasno da nam je upravo on pokazao da u okviru čuvene slovenske postoji i specifična srpska duša u koju je on ozbiljno dirnuo. I to ne samo zato što su njegova misao i njegov stil univerzalni već verovatno zato što je progovorio u naše ime. Hrana krvi i tlo je knjiga o onome što joj naslov kaže: delimično i u najvećem obimu nastavak je knjige Stočiću postavi se. Dakle o jelima i kulturi kuhinje sa najrazličitijih strana sveta. Potom ona je geopoetička vivisekcija pojedinca u kulturi ali i nacija u istoriji. I najzad ona je ispisana u žanru eseja kao biserna ogrlica sastavljena od (gastro-kulturoloških) putopisa epistemiološkog dovikivanja o poreklu pojedinca i naroda i britkih definicija o genima izniklih iz tla sa koga potičemo ispisanih u obliku dalekoistočnih koana doduše pesničkom slobodom (jezika) dopuštenih da budu nešto bucmastiji od zen originala.