Ova knjiga je dostojan naslednik Andrićeve Proklete avlije a radnja je smeštena upravo u istanbulskom zatvoru.



Burhan Sonmez (1965) diplomirao pravo na Univerzitetu Istanbul. Jedno vreme radi kao advokat. Pisao je za razne časopise. Dugo je živeo u Velikoj Britaniji. Autor je romana Kuzey (Sever) Nevini Istanbul Istanbul. Roman Nevini dobio je nagrade Sedat Simavi i Izmir St. Joseph. Njegove priče su uvrštene u tri antologije. Dobitnik je počasne nagrade za priču koju dodeljuje književno-umetničko udruženje Burse. Dela su mu prevedena na dvadeset jezika. Živi u Istanbulu i Kembridžu.



„Četiri zatvorenika zatočenih u podzemnom zatvoru ispredaju priče o gradu iznad sebe i tako provode vreme između mučenja. Četiri glavna junaka: doktor student berberin i starac opisuju svaki na svoj način i kroz prizmu svog pogleda na svet različita lica Istanbula svoje ljubavi i patnje. Pored njih u ćeliji preko puta je i mlada devojka Zine Sevda oličenje nesalomivog otpora snažan glas koji sve vreme ćuti. A pod zemljom i na njoj sa svojim paklom i rajem možda najvažniji junak u romanu – grad Istanbul... Iako je ovo knjiga o zatvorenicima koji u hladnim ćelijama čekaju red na torturu njene stranice se ne okreću da bi se otkrio novi metod mučenja već da bi se saznalo kako su se ovi ljudi oduprli diktaturi straha šta im je pružalo utehu i mogućnost da na drugačiji način posmatraju trenutak u kome se nalaze. Svaki put kada se jedan od njih vrati sa mučenja ostali ga promrzlog greju svojim telima pobrinu se za njegove rane a zatim mu pričama okrepe ranjenu dušu: pričama koje su dovoljno dobre i lekovite kao one iz Dekamerona i Hiljadu i jedne noći kojima su inspirisane. Glavni i jedini nepromenljiv junak tih zagonetki bajki lovačkih monaških životnih priča je Istanbul sa svim različitostima koje u njemu žive stvaraju se i izmišljaju.

Narativ podzemlja polako prerasta u narativ o onome na površini zemlje. Pod zemljom Istanbul se posmatra kao grad smrti i stradanja dok je na njenoj površini to grad slobode ljubavi mašte. Međutim skoro u svakoj rečenici može se osetiti da Burhan Sonmez vidi ćeliju pod zemljom kao mesto gde se može živeti a Istanbul na njenoj površini kao zatvorsku ćeliju: „Zatočeni u hladnoj ćeliji čeznuli su za ulicama i gužvom napolju. A oni napolju su bili srećni jer spavaju u toplim posteljama daleko od zatvora. Međutim Istanbul je bio pun ljudi koje je gušilo beznađe i koji su kao kišne gliste puzali ujutru na posao.” Osuđenici začas postaju junaci za primer izolovani od ovozemaljskog zla a ćelija postaježivotni prostor. Jer prema Sonmezu čovek je taj koji mestu daje smisao.“



Vesna Gazdić