Krešenco sa petom knjigom gde se bavi XVII i XVIII vekom nastavlja projekat popularne istorije filozofije. „Svet se podelio u dve različite i odvojene hemisfere: s jedne strane su oni koji su rasuđivali a sa druge su oni kojima se više dopadalo da veruju”. Tako Lućano de Krešenco predstavlja doba prosvetljenja. „Rasuđivanje” je značilo ostaviti tradiciju i prihvatiti kao istinito samo ono što je očigledno. Počela se otkrivati snaga sumnje. Dekart je postavio pravila i tim putem uputili su se Hobs Paskal Spinoza Lajbnic i svi drugi. Počela je da se rađa nova filozofija koja je imala uzor u matematici i geometriji. Menjale su se i društvene prilike. Volter enciklopedisti i „materijalisti” postali su protagonisti društvenog života i promenili su lik Evrope. Zaslugom Loka Hjuma i Berklija „rasuđivanje” u Engleskoj je poprimilo posebnu nijansu – „empirizam”; u Napulju je Viko razmišljao o cikličnim ponavljanjima istorijskih pojava; a u jednom uglu Pruske Kant je zatvarao epohu i otvarao drugu. Sva ta mnoga i složena dešavanja opisao je Lućano de Krešenco elegantno i sa lakoćom ali i sa preciznošću koju čitaoci njegove Istorije filozofije već dobro poznaju.