Poezija Tina Ujevića predstavlja jedan od najviših dometa moderne književnosti na našim prostorima – sintezu duhovnog nemira epohe i pesnikove introspektivne potrage za smislom. Drugim rečima njegova poezija je istovremeno i molitva i krik moderne duše rastrzane i sumnjičave zbog ratova egzila društvenih lomova a opet nepokolebljive u želji da dodirne neuhvatljive slike nedostupnih svetova oslanjajući se na bogatu kulturnu baštinu i prevodeći jezik unutrašnje drame u stihove guste ritmički rafinirane izražajnosti

Ujević nije bio pesnik jedne paradigme – u njegovim stihovima susreću se simbolizam ekspresionizam misticizam a njegov lirski glas oscilira između lične patnje i univerzalnih uvida između boemskog i buntovničkog rasapa i duboko etičkog samopreispitivanja. Krećući se tematski od uzvišene metafizike do svakodnevnih čežnja i poraza pisao je sa gotovo asketskom posvećenošću jeziku – verujući da svaka reč mora da odmeri svoju težinu i melodiju. Rečima Mihajla Pantića bio je „sužanj stiha i molitve martir koji se ledi pred užasom sveta”.

Ove su riječi crne od dubine

ove su pjesme zrele i bez buke.

– One su tako šiknule iz tmine

i sada streme kô pružene ruke.