Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo i nju u njemu i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: „Gledaj ga zavrtila mu pamet Švabica“ i moja mati crvenih očiju koja svoje sopstvene snahe ne razume i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću i njeno večno osećanje usamljenosti jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom da je ostavim za svagda.





Laza Lazarević je jedan od najvećih srpskih pisaca iako je napisao samo devet pripovedaka. Maštovit i pronicljiv među prvima je posvetio veliku pažnju unutrašnjem svetu svojih junaka. Njegova rečenica je gipka i elegantna poređenja su slikovita i duhovita nazivali su ga „srpskim Turgenjevim“. U svojim pripovetkama Lazarević idealizuje i veliča porodicu kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Čitajući njegove pripovetke i sada osećamo svevremeni nespokoj ljudi koji ne žele da se odreknu svojih strasti i uverenja.