Na dverima katedrale u Asunsionu nađena je paskvila pisana rukom Vrhovnog Diktatora u kojoj samodržac tobože svojevoljno zapoveda da mu se čim bude umro odrubi glava nabije na koplje i danima drži izložena na glavnom gradskom trgu. Nakon narodnog veselja zapoveda paskvila treba da budu pobijeni najbliži službenici kako vojni tako i civilni a tela da im se zakopaju bez krsta i bez pomena. Konačno telo Vrhovnog ima da bude spaljeno a pepeo da bude bačen u reku. Podražavajući rukopis Vrhovnog anonimni pisac dakle osuđuje ga na večiti zaborav.

Ipak otkriti tog „pamfletistu” i obesiti ga o narandžino drvo samo je uzgredan motiv ovog utvarnog romana-monologa koji se kreće između delanja i svedočenja između čina i pričina. Kombinovanjem elemenata burleske i parabole Augusto Roa Bastos ispisuje slojevitu priču o apsolutnoj vlasti – inspirisanu životom dr Hosea Gaspara Rodrigesa de Fransije prvog diktatora Paragvaja – i istražuje njene metafizičke aspekte i mitske korene kao i sudbine pojedinaca i čitavih naroda pod jarmom tiranije.

Između dva graničnika – paskvile na početku i priređivačeve beleške na kraju romana – dešava se jedina drama: samodržac je suočen sa konačnim a hoće beskonačno na rubu je smrti a hoće novi život makar kroz pisanje preti mu zaborav a hoće pamćenje. Preostaje mu jedino reč. Nada u pisanje. Pisanje je simulakrum vlasti.

Milan Komnenić