Po sopstvenom priznanju najbolje delo H.f.Doderera uz fantastčan komentar/pogovor Tomasa Melea.



Završni VII divertimento u cilklusu tako nazvanih pripovedaka koje dakle treba da imaju neku vrstu muzičke strukture. Sam Doderer bio je uveren u istaknut položaj ove priče. Na pitanje o svom najsavršenijem delu kratko pre smrti odgovorio je: „To delo se zove Jerihonske trube i pojavilo se 1958. To je ako tako hoćete moje glavno delo.“ Čak i ako se oduzme Dodererova stalno ambivalentna koketerija taj iskaz s obzirom na obimne romane ipak iznenađuje. Pritom je ovo tačno: Trube su na motivskoj ravni neporecivo savršeno izvedene naginju međutim nekoj čudnovatoj neprozirnosti na sadržinskoj ravni. To sačinjava njihov fascinosum.