Kada se sve sabere knjiga Ježevi Saše Radojčića čini slično što i njegove prethodne zbirke. Stišanim i odmerenim radom jezika on nam otkriva „tajne tako bliske” da su gotovo nevidljive dok ih ne osvetli jezik poezije. Sabiranjem bogatstva ličnog i čitalačkog iskustva stapanjem estetskog filozofskog i onog životnog u jedinstven amalgam izbrušene poetske reči Radojčić se iznova dokazuje kao jedan od najboljih pesnika i tipičnih predstavnika ne samo svoje pesničke generacije već i linije pesnika koja trenutno čini magistralu srpske književnosti. Po strani od zasebne romantičarske struje ona vodi sve od Sterijinog Davorja preko pesama Vojislava Ilića Milana Rakića i zrelih zbirki neosimbolista (od kojih su autoru najbliži Hristić pozni Radović Ristović i Lalić) do čitavog niza postsimbolističkih autora.

Kao i kod drugih pesnika devedesetih i kod Radojčića je upliv stvarnosti s vremenom postajao sve primetniji. Ali iako se pesnici ove generacije dobrim delom jesu spustili / toboganom pravo iz oblaka / i tresnuli na zemlju još se nisu sasvim ostavili ni onog domišljanja o savršenstvu koje je obeležilo njihov pesnički početak. U toj beskućnosti možda i leži najdublja čar ove poezije.