Knjiga Kama Koma donosi tekstove istoimene Pančićeve kolumne u novosadskom listu «Dnevnik».

Ima pisaca koji pišu za novine ali priznanje da su pisci stiču na drugi način tako što objavljuju romane pripovetke eseje studije i druge stvari koje spadaju u uvažene institucije Književnosti Filozofije ili Nauke. Kad takvi pišu za novine podrazumeva se da to ne spada u njihovo “delo” koje čeka da mu se oni kad završe novinski članak vrate i da pošto su kratko vreme pisali nastave da “stvaraju”. Nasuprot njima Teofil Pančić je odlučio da baš tu u novinama stvara da na pesku novina zida svoj opus. I materijal koji on koristi za tu gradnju u skladu je sa izabranom lokacijom. To je ona dosadna nametljiva a ustvari skoro neuhvatljiva zbrka svakodnevnih dogadjaja reči i slika koju je svojevremeno Boris Vijan nazvao penom dana. Pančićeve knjige četiri dosad objavljene i ova peta pokazuju da se i na tako nesigurnom tlu kao što su novine i da se od tako efemerne gradje kao što je svakodnevica može podići nešto solidno. Sve su to zbirke novinskih tekstova a ti tekstovi kad su preneti u knjige čuvaju uspomenu na svoj život u novinama i ne stide ga se. Karma koma - kao pre toga Urbani bušmani i Čuvari bengalske vatre – sadrži tekstove koji su nastali kao komentari dogadjaja u takozvanom realnom svetu i taj svet je u njima ostao prepoznatljiv i kad su Pančićevi članci i kolumne postali poglavlja njegovih knjiga.

Iz recenzije Ivana Čolovića