Ovo je knjiga sa ženskom senkom. Ona je kartografija senki.

Ove stranice mogle su da budu posvećene mojoj dalekoj neznanoj braći bliskim sestrama deci bilo kom živom nestalom ili još nerođenom potomku razgranate genealogije čije se žile protežu od mora do mora. Od jednog nekada središnjeg mora bliskosti – Mediterana – do drugih dalekih voda drugačijih boja obala i jezika. Od najsevernijeg kiklandskog ostrva koje zbog blicine Atici više podseća na njen produžetak nego na stene okružene morem do velikog ostrva koje je svet za sebe i doživljava sebe kao kontinent – Velike Britanije.

Jedno ono manje usidreno je istočno od Peloponeza ali mu je veliki kopneni istok – blizu. U njegovoj je zaleđini drevna Jonija i dok su na Androsu vekovima tinjale lojanice sa njegovih okomitih litica mogla se nazreti svetlost Efesa i Mileta.

Ono drugo veliko ostrvo koje se u svojoj istorijskoj i političkoj aroganciji oseća kontinentom severozapadno je od one male geografske izbočine zapravo najzapadnijeg azijskog rta – Evrope – koji sebe groteskno smatra kontinentom i kopnenom masom.

Ova je knjiga nastajala zajedno sa mojim odrastanjem – ona je moja senka kao i senka nečijih tuđih sećanja koja još uvek trepere u pamćenjima. Ponekad se gubila i dugo se nije pojavljivala. Vraćao sam je iz daljina zaborava i dubina straha da će zauvek nestati.

Izranjala je mnogo puta kao senka stranca kao senka putnika – koji je ostavlja meni – da bi svoj put nastavio bez nje. Nikada nećemo saznati da li na svom putu stranac prati senku ili senka prati stranca.