Kompozicija ove kaže hronike venca zapisa epskih i lirskih priča romansirane istorije i faktografskog brevijara jedan je od interesantnih primera u kojoj se meri jedna prozna celina može dezintegrisati i u kolikim pravcima širiti a da zapravo ne odstupa od osnovne ideje autora da jednim ključnim simbolom (dub hrast) ukroti i objedini bezobalno pripovedanje o mitskoj i istorijskoj sudbini jednog naciona uslovljenoj koliko opštim zbivanjima u svetu toliko i njegovom posebnošću. (Lj. Šop)



Hrast je simbol duboko ukorenjen u htoniku srpskog nacionalnog predanja a razgranat kroz sve tokove Vujinovićevog pripovedanja u ovoj knjizi. On je jedini glavni junak ove proze... (B. R. Milanović)



Sve je u ovoj romanesknoj pripovesti nekako trolisno i stolisno razlistalo i razgranato: u zemlji nad zemljom na nebesima kao istorijsko i magijsko štivo toliko razbokoreno i zamršeno da se čini kako pisac u prvom delu nije želeo ništa istorijski da razmrsi već naprotiv da zamota u još iskaznije klupko života neiskaze i neizuste. Nije mu ni na kraj pameti da „usud živujućih oko njega zabeležen u istorijama raznim“ svodi na jednu viziju i jedan sud. Više mu je stalo da sve to literarizuje svojim obnovljenim pripovesnim modelom koji posvevidno ima evidentnu autorsku crtu već primenjenu u romanima „Vučji nakot“ i „Panika u intersitiju“. S tim što je iskazano prisutniji model primenjen u „Vučjem nakotu“. (Lj. Ćorilić)