„Radim svoj težak posao preko dana a čitam uveče do duboko u noć. Kroz Mikelanđela pratim put jednog čoveka u prošlosti — njegovu mladost njegove ljubavi njegov rad njegova razočaranja starost i smrt. Na taj način vidim prošlost i tražim u njoj kao i ljudskom životu smisla. Na taj način proučavam i Rim vreme renesanse papa veličine Italije. A što sam izabrao takvog giganta u umetnosti to je zato što na taj način vidim prošlost jasnije uveličano kao kad se uveličavajuće staklo spusti na geografskoj karti na neko manje mesto pa se uveliča. Rim se za mene proširi čak do polarnih krajeva.



Ima ih nekoliko (Mikelanđela) kao nekoliko ljudi u svakom čoveku. Neki znaju možda — bolje od drugih — Mikelanđela Sikstinske kapele drugi skulptora grobnice Medičija treći onog čiji se crteži nalaze u Oksfordu neki možda onog iz Luvra? Ima eksperata i za onog Mikelanđela kojeg je bilo a kojeg više nema — čija su dela bila pa su izgubljena. I toga ima. Ja govorim samo o onom Mikelanđelu koga sam svojim očima video čitao i koga kao što rekoh smatram pored Sokrata za utehu u životu.”



Miloš Crnjanski