Bilo je to još usred veselog mladalačkog doba i Knulp je još bio živ. On i ja smo onda po žarkom letu putovali kroz neki plodan predeo i nisu nas morile nikakve brige. Preko dana smo išli polako duž žutih pšeničnih njiva ili bismo ležali u svežem hladu nekog oraha ili na rubu šume a uveče bih slušao kako Knulp priča seljacima priče pred decom izvodi igre sa senkama a devojkama peva svoje bezbrojne pesme...





„Vidiš” reče Bog „meni ti nisi bio potreban drukčiji već baš takav kakav si. U moje ime si pešačio i ustaljenim ljudima si neprestano donosio malčice zavičajne tuge za slobodom. U moje ime si činio gluposti i puštao da ti se izruguju: meni samom su se izrugivali u tebi i mene su u tebi voleli. Jer ti si moje čedo i moj brat i delić mene i nisi ni iskusio ni propatio ništa što i ja nisam doživeo zajedno s tobom.”