Iako je „Ibikinu kuću” priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme Tišma napisao kao metaforu o propadanju nestajanju jednog sveta građanskog ili malograđanskog kako god ga nazivali zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama koje su izabrale najstariji zanat Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici učesnici u dogovaranju sastanaka karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku pravila i poseban jezik.