„Sve treba da živi da bude srećno jer ja želim samo jedno jedino – sreću. Bez obzira na to da li sam ja isto tako životinja kao i svi nad čijim će grobom iznići trava i ništa više ili sam okvir u koji je umetnut jedan deo božanstva – treba da se živi kako se najbolje može. Kako treba da se živi pa da čovek bude srećan i zbog čega ja pre nisam bio srećan?“



On poče da se seća svoga minulog života i užasnu se. Izgledao je sam sebi preveliki sebičnjak dok mu u stvari ništa nije bilo potrebno. I on je neprestano gledao na prozirno zelenilo oko sebe na sunce koje je zalazilo i na jasno nebo pa je neprestano osećao da je srećan isto tako kao i pre. „Zašto sam srećan i zašto sam ranije živeo?“ mislio je. „Kako sam bio samoživ pa ipak ništa nisam stekao sem stida i tuge! A evo kako mi za sreću ništa nije potrebno!“ i odjednom kao da mu zasja nov sjaj. „To je sreća“ reče Oljenin. „Sastoji se u životu za druge!“