Kratka teorija o putovanju i pustinji španskog pisca Kristijana Krusata pravi je izazov za većinu uverenja prihvaćenih u našoj književnosti o tome kakva treba da bude formalna priroda priče. Krusatovih šest pripovesti smeštaju nas u najrazličitije delove sveta od žarkih predela mediteranske obale do stranica genijalnog pisca Milorada Pavića – otuda putovanje.



Zahvaljujući neuhvatljivoj prozi nomadskom pisanju koje se prilagođava različitim duhovnim fizičkim i imaginarnim mestima unutar svake priče i krhkoj individualnosti njegovih žitelja Krusat dovodi svoje uzdrmane junake do ponora straha sumnji i želja koji čine savremeni svet. Svi oni čekaju traže ili istražuju mogućnost otkrovenja koje ne dolazi u njihovu anesteziranu sadašnjost mada se stiče utisak da nisu u stanju da preduzmu bilo kakvu efikasnu akciju sa izuzetkom možda jedne junakinje koja nam piše iz plutajućeg sveta snova. U mističnom duhu sufizma duša zahteva promenu te je shodno tome nepomičnost isto što i spora smrt koja nas vreba odasvud pritajena na drugorazrednim putevima pustim parkinzima ili hotelima punim turista – gde se zapravo krije pustoš stvarnosti – na kojima smo bili srećni ili ne zatočenici. Stoga sudbina ili slučajnost postaje ono što nas otkriva poput eksplozije i ispoljava autentično lice naše usamljenosti.



Za svoju neobičnu i upečatljivu Kratku teoriju o putovanju i pustinji Kristijan Krusat je dobio Nagradu Evropske unije za književnost.